U Srbiji postoji 230 preduzeća koja se bave međugradskim i prigradskim saobraćajem, ali je među 8.000 autobusa prosečne starosti više od 15 godina, mnogo i takozvanih „divljaka“, vršnjaka autobusa iz kultnog filma „Ko to tamo peva“. U Evropi je prosečna starost autobusa oko pet godina. Stara vozila prolaze tehnički pregled, ali se na toj kontroli, takva kakva je sad, ne vidi da li su, na primer, ispravna kočiona ili creva za vazduh. To što je rizik od nesreće višestruko veći ne brine putnike koji, pritisnuti besparicom, skoro uvek biraju jeftiniji prevoz. Postoji i predlog da se formira komisija koja bi vodila evidenciju o svakom auto-saobraćajnom preduzeću. O kvalitetu njegovog voznog parka, broju udesa koje je imalo, o stručnosti vozača i slično. Ali je to i dalje „mrtvo slovo“. Država bi morala i da spreči pojavu „divljih“ autoprevoznika koji prete da „uguše velike, kvalitetne prevoznike“. I privatizacija velikih auto-saobraćajnih preduzeća snosi deo krivice za lošu sliku na našim putevima.
U Srbiji postoji 230 preduzeća koja se bave međugradskim i prigradskim saobraćajem, ali je među 8.000 autobusa prosečne starosti više od 15 godina, mnogo i takozvanih „divljaka“, vršnjaka autobusa iz kultnog filma „Ko to tamo peva“.
- U Evropi je prosečna starost autobusa oko pet godina - kaže za „Novosti“ Milan Božović, iz Komiteta za bezbednost Srbije.
- Stara vozila prolaze tehnički pregled, ali se na toj kontroli, takva kakva je sad, ne vidi da li su, na primer, ispravna kočiona ili creva za vazduh.
To što je rizik od nesreće višestruko veći ne brine putnike koji, pritisnuti besparicom, skoro uvek biraju jeftiniji prevoz.
A trebalo bi!
- Samo u poslednjih pet godina zabeleženo je više od 25.000 saobraćajnih incidenata u kojima su učestvovali autobusi. Poginulo je više od 100 ljudi! - ističe Božović.
Sagovornik „Novosti“ tvrdi da postoji i predlog da se formira komisija koja bi vodila evidenciju o svakom auto-saobraćajnom preduzeću. O kvalitetu njegovog voznog parka, broju udesa koje je imalo, o stručnosti vozača i slično. Ali je to i dalje „mrtvo slovo“. Država bi, tvrdi on, morala i da spreči pojavu „divljih“ autoprevoznika koji prete da „ uguše velike, kvalitetne prevoznike“.
I privatizacija velikih auto-saobraćajnih preduzeća snosi deo krivice za lošu sliku na našim putevima.
- Bilo je mnogo dobrih privatizacija poput „“Laste“, „Veolije“, „Litasa“, ali i negativnih poput „Auto-prevoza“, iz Vrnjačke Banje, „Rakete“ Užice, „Vojvodine NS“ koja je čak nestala posle privatizacije. Stanje je globalno, u najmanju ruku haotično i preti da još više ugrozi bezbednost na našim drumovima - tvrdi Milan Božović.
Inače, ukupno 73 autoprevoznika dobilo je nove vlasnike u proteklih devet godina. Od tog broja, država je pod svoje okrilje vratila ravno 23 preduzeća. Najskuplje je, kroz privatizaciju, plaćeno preduzeće za drumski saobraćaj „Severtrans“ Sombor, koje je u septembru 2007. godine, za 5,78 miliona evra, kupio „biznismen“ Mile Jerković. Ugovor je posle dve godine raskinut, i „Severtrans“ vraćen u vlasništvo i pod upravu Agencije za privatizaciju.
Najviše kupaca ovdašnjih auto-saobraćajnih preduzeća je iz Srbije. Međutim, ima ih i iz Češke, Crne Gore, Italije, Izraela, ali i onih registrovanih na Maršalskim ostrvima...
Interesantno je da je bilo slučajeva privatizacije gde su preduzeća kupovana za dve-tri hiljade evra. Prvi na listi je „Auto-svet“, iz Šapca, koga je Ratko Govorčinović kupio za svega 2.000 evra, i to na rate. Sledi „Kopaonik“, iz Brusa, sa kupoprodajnom cenom od 3.000 evra, sada u vlasništvu Vojkana Đorđevića. Na listi kompanija za drumski prevoz koja su prodata po najnižoj ceni je i pančevački „Auto-prevoz“. Njega je 2003. godine kupio na aukciji Dragan Brkljača, u ime konzorcijuma, ali je ugovor raskinut u novembru 2005.